“Almost every night, I sit in bed and stare at my phone. Then I fall asleep and dream about the internet.“ Ovim rečima započinje jedan članak u online magazinu WEIRD pod nazivom Do you dream in internet? Don’t freak out. Činjenica je da živimo u hiper-tehnološkom vremenu i da je naša realnost okupirana sajber prostorima, a nekad su ta dva toliko isprepletana da ih je teško, može se reći čak i nemoguće odvojiti. Naše kolektivno iskustvo je obojeno online platformama, socijalnim mrežama i rapidnim tehnološkim napretkom. Slike Sofije Pavković gotovo da su apstraktne, a obrisi nasumičnih predmeta kao da se naziru iza plavičasto bele zavese koja obavija čitavu površinu platna. Nazivi na engleskom jeziku, fragmentirani i magloviti poput sadržaja na slikama, kao da opisuju delić sna ili onoga što nam nakon buđenja od njega ostaje. Sama činjenica da umetnica svoju poeziju i nazive dela beleži na engleskom jeziku svedoči o uticaju koji internet i mediji imaju na našu generaciju. Nesvesno ili svesno biranje engleskog jezika kao sredstva za najjasnije izražavanje svojih misli govori o fenomenu konstantnog konzumiranja sadržaja na tom jeziku i hroničnog provođenja vremena onlajn. Snovi su oduvek bili integralni deo ljudskog iskustva, a njihovo tumačenje, beleženje i pamćenje okupira ljudsku vrstu od samog početka razvijene svesti i misli. O njima se piše u gotovo svakom domenu nauke i paranauke od psihologije i medicine, pa do astrologije. Ovolika rasprostranjenost interesovanja o snovima verovatno potiče iz toga što univerzalno iskustvo blisko svakom čoveku na drugačiji način pokušavamo da razumemo na ličnom nivou budući da su snovi duboko subjektivno i intimno iskustvo koje zavisi od mnoštva faktora. Za vreme antičkog doba mnoge civilizacije i kulture verovale su da u snovima leži dublje značenje. Antički Grci i Rimljani smatrali su da snovi otkrivaju i prenose određene skrivene poruke iz prošlosti, sadašnjosti pa i iz budućnosti. Zbog nejasnoće porekla snova, koje i danas ostaje dosta maglovito, verovali su da im bogovi ili više sile kroz snove šalju poruke. Međutim, pokušavali su da prepoznaju važnost tih “poruka” pa tako nisu svi snovi posmatrani na isti način. Neki su okarakterisani kao manje važni, dok su se drugi podrobnije analizirali. Ovaj proces diferencijacije nebitnog od bitnog sadržaja počinjao je od pokušaja determinacije porekla određenog sna kako bi se nadalje odredio njegov značaj. Još tada je bilo veoma važno ko sanja, šta sanja, kakvu reakciju u njemu izaziva san i pod kojim okolnostima osoba sanja. Dokazano je da na snove pojedinca utiču kolektivna društvena, istorijska, politička, ekonomska, religijska i etička stanja. Snovi su, znači, pod uticajem okoline, koja čini da apsolutno subjektivno iskustvo u kontekstu zajednice formira određena preklapanja i povezuje rasute pojedinačne misli u narativ ere u kojoj nastaju. A kako mi funkcionišemo pod uticajem snova? Kako stvaramo inspirisani njima, kako ih beležimo i pamtimo, i kako oni oblikuju naš kreativni prostor? Možemo li uopšte odrediti koji je značaj snova i šta oni predstavljaju u našim kreativnim procesima? Da li uopšte možemo da detektujemo koji procesi u našem razmišljanju i stvaranju potiču od snova? Ovo su samo neka od pitanja kojima se Sofija Pavković bavi – ne dajući konačne odgovore, već samo istražujući opcije u svojoj samostalnoj izložbi pod nazivom Almost every night. Mnoge stvari koje se pojavljuju u našim snovima direktno su vezane za naša sećanja. Australijska antropološkinja i umetnica Kejti Glaskin u svom tekstu Dreams, memory and ancestors: creativity, culture and the science of sleep objavljenom u Royal Anthropological Institute of Great Britain and Ireland kaže da je pamćenje biološka ali i kulturološka stvar, što znači da kulturološki aspekt utiče na formiranje, pamćenje, razumevanje i beleženje snova. Kroz slike, poeziju i prostorne instalacije Pavković luta kroz prostore snova u cilju istraživanja istih. Fokus ove izložbe je na sadašnjosti i svakodnevici (sa osvrtom na sva istraživanja i verovanja iz prošlosti). Kada govorimo o savremenom iskustvu i eri u kojoj trenutno živimo i stvaramo, nemoguće je zaobići fenomen veštačke inteligencije. Poput antičkih Grka koji su snove tumačili u skladu sa svojom realošću i poznatim fenomenima, tako je sada moguće snove tumačiti putem veštačke inteligencije. Čini se kao da smo napravili pun krug od antike do AI-a. Međutim, da li je zapravo moguće da kompjuterski program tumači naše snove? Ako bi to bio slučaj, da li bi to bilo dobro ili loše? Moćni novi sistemi veštačke inteligencije pokreću urgentna i destabilizujuća pitanja u mnogim oblastima života, uključujući istraživanje snova. Da li će to pomoći ljudima da bolje razumeju značenje svojih snova, ili će postati samo još jedan način na koji tehnologija preuzima kontrolu nad našim životima? Veštačka inteligencija ne može da sanja, pa samim tim u njoj izostaje faktor razumevanja osećanja koja možemo da doživimo samo kroz lično iskustvo. Sofija Pavković u ovoj izložbenoj celini ispituje niz fenomena koji se spajaju, prepliću i postaju neodvojivi tako da se svaki narativ u njih može učitati. Da li su to božanske intervencije, lucidni snovi, produkti kreativnog nadahnuća ili AI generisana tumačenja izbledelog sećanja na iste. Čar je u tome što može biti sve, ali i ništa od ovoga. Pavković u Vagonu pokušava da stvori hibridni prostor koji nalikuje lucidnom snu. Kroz vizualne i zvučne efekte kreira amalgam različitih nadražaja kako bi izbrisala granice između stvaraoca i posmatrača i stvorila prostor zajedničkog sanjanja.
Tekst: Bojana Jovanović
