Režim snova: Pod svojim budnim okom
Korišćenje ličnog života kao preteksta za umetničku praksu u radovima Žarka Aleksića ponire duboko u intimu snevača. Otuda i izložba Režim snova obuhvata tri postojeća rada kojima se fenomen sna ispituje u svojim različitim pojavnim oblicima: kroz fizički otisak tela na posteljini (instalacija od 168 fotografija pod nazivom Sanjari), uticaj medija javnog informisanja na
(kolektivnu) podsvest (višekanalna video-instalacija Režim snova – REM), te razumevanje pojma sna u metaforičkom ključu, kao naličja očekivanja i nadanja (video rad/film Flaše za hleb). I dok Sanjari dokumentuju poslednjih šest meseci koje umetnik provodi u Srbiji pre nego što će se odseliti na studije u inostranstvu, Flaše za hleb beleže prvih šest meseci u novoj sredini, Beču. Režim snova – REM, pak, ima opštije polazište, a svoje premise o kontroli u kognitivnom kapitalizmu gradi na neočekivanoj homonimiji reči REM, kao nazivu za fazu sna u kojoj se najintenzivnije sanja i skraćenici za Regulatorno telo za elektronske medije u Srbiji. Od tri video eksperimenta u ovom rada dva su fokusirana na lice, ono upravo probuđeno iz sna i ono koje neprestano tokom osamnaest sati gleda u ekran – bunovno, pasivno, beskrajno receptivno… REM se stoga u izvesnom smislu može okarakterisati i kao dokumentacija performansa, gde umetnik ispituje granice mentalne i fizičke izdržljivosti (budući da tokom tih osamnaest sati samo nepomično sedi pred ekranom), bukvalizujući metaforu pasivnog recipijenta i dovodeći je do apsurda voljnim zanemarivanjem elementarnih potreba. Dnevnik sna kao mentalne aktivnosti
neophodne za čovekovo samoodržanje ovde postaje dnevnik auto-torture u kom je umetnik takoreći sveden na puki provodnik sadržaja medija javnog informisanja. Ti sadržaji nisu samo jedan od elemenata koji konstituiše njegovu stvarnost, već u datom vremenskom periodu postaju suština njegove stvarnosti. Kroz stilski jednostavan izbor da u jednom neprekinutom statičnom kadru snima svoje lice, umetnik gradi specifičan odnos prema autoportretu, pa iako autoportretsko beleženje nije njegovo središte, lice ostaje glavni vizuelni nosilac rada, ukazujući na to kako se čitav proces odražava na ispitanika. Ovo nije reprezentativni autoportret, već jedan neuobičajen žanrovski obrt umetnika sa znamenjem svog zanata – umesto tradicionalne četkice i palete, svo znamenje umetničkog čina – maratonskog izlaganja sadržajima sedam kanala sa
nacionalnom frekvencom – odražava se na licu. Narativni element rada sastoji se od zvučne slike TV programa u jednoj, odnosno sna koji umetnik govori na svakih sat i po vremena buđenja u drugoj instalaciji. Ako je lice posredni izraz, onda je TV sadržaj, suočen sa sadržajem snova direktni nosilac značenja. Tendenciozna nenaučnost metodologije – subjekat je ovde ujedno i objekat – čini ovaj rad prevashodno pokušajem da se kroz samopregor na sopstvenom primeru ispitaju dometi
medijskog brainwashing-a. Ipak, ta na-nauku-nalik ozbiljnost otvara prostor za pitanje koliko smo u stanju da sami sebe sistematično pasivizujemo, a upravo je kontekst u kom se rad izlaže, pored same metodologije, ono što ga čini krajnje nelagodnim. Bolnički krevet sa položenim televizorima prostor je na kom svojevoljno podležemo eksperimentu bez garancije da neće biti posledica.
Treći video eksperiment u okvir instalacije predstavlja niz brzomenjajućih skrinšotova: konačno se otkriva sadržaj TV programa, ali ne u svojoj celosti, već kroz izolovane slike koje autor bira da prikaže, a koje kao u noćnoj mori flešuju pred našim očima. Te slike toliko su prepoznatljive (ličnosti, studiji, logo, zabavni, informativni program…) da nije potrebna ni čitava sekunda da bi ih publika registrovala, toliko su duboko urezane da čine ikonografski kor naše svesti. I dok Režim snova – REM fenomen sna uzima doslovno, kao ključni motiv i predmet istraživanja, preostala dva rada prilaze mu indirektno.
U Sanjarima nema sadržaja snova, niti njegovih snevača, već samo fizičkog otiska nesvesnih kretnji dvoje ljudi u periodu od šest meseci, tokom kojih svakog jutra nastaje po jedna fotografija posteljine (različitih kreveta). Aranžirane u grupi na zidu galerije, poprimaju gotovo apstraktan karakter koji na prvi pogled zanemaruje dokumentarnost i sva potencijalna značenja pred izrazitom slikovnošću foto-instalacije. Budući da je reč o radu koji je nastajao neposredno pre nego što će se autor, motivisan umetničkim pozivom, iseliti iz zemlje, izrazito formalistički utisak koji fotografije u ovom poretku ostavljaju u izvesnom smislu korelira i sa jakim mladalačkim umetničkim aspiracijama koje delo tretiraju gotovo kao samodovoljnu formu. Uz to, sama metodologija ima nešto od nadrealizma, podsećajući čak na rejografiju, gde posteljina funkcioniše kao fotosenzitivni papir, a telo kao uklonjeni predmet. Ipak, treba uočiti da se san ovde, za razliku od Režima snova – REM tretira kao nešto što izmiče, nešto toliko daleko u polju duha da ga vizuelni medij može dosegnuti ne ni kroz telo koje sanja, nego kroz otisak tog tela. Stoga se u izvesnom smislu može razumeti i kao sušta suprotnost radu Flaše za hleb gde se umetnik sa svojom partnerkom, istom onom sa kojom je radio Sanjare, suočava sa opredmećenim snom (noćnom morom?) života u Beču.
Flaše za hleb se, poput Sanjara, nastavljaju na liniju samobeleženja, ali za razliku od Sanjara kroz filmski medij postižu grubu sliku koja se svesno odriče formalizma i apstrakcije prethodnog dela. I mada dokumentarno nije neutralno po sebi – čemu u prilog govori i činjenica da je već sama odluka da se započne snimanje čin svesnog izbora, ovde nema mnogo eksplicitnih
umetničkih intervencija (slika je, kako se to često govori, sirova) i sva tragika životne infrastrukture koja vodi ostvarivanju snova organski proizilazi iz sadržaja (kao, primera radi, jedna od najefektivnijih scena u filmu, gde u dugom neprekinutom kadru flaše lupkaju u kesi na putu do supermarketa). Umetnik bira da snimi jednu od egzistencijalno najtežih epizoda
zajedničkog života u inostranstvu – trenutak u kom partnerka i on ostaju bez materijalnih sredstava i nose flaše na reciklažu ne bi li od te transakcije obezbedili sebi novac za hranu. Medijatizacija sopstvene realnosti u trenucima najveće frustracije čita se ne toliko kao poverty (auto-)porn, koliko kao jedino moguće rešenje, kao rasterećivanje realnosti, udaljavanje od nje i
pretvaranje svakodnevice u fikciju. Ovo duboko zadiranje u privatno i doslednost u gotovo opsesivnom samodokumentovanju otvara svet izrazito egzibicionističko-voajerske izložbe. I mada postoji znatan hronološki odmak od trenutka nastanka ovih radova, znakovito je koliko su prilike na kolektivnom planu ostale statične, počev od osećaja neophodnosti da se iskorači iz matične umetničke sredine, preko velikih ekonomskih i egzistencijalnih previranja nakon što se u tome uspe, pa sve do problema koji je danas u društvenom smislu možda i najznakovitiji – mesta medija javnog informisanja u kolektivnom sanjanju. Pa ipak, Režim snova se ne zaustavlja samo na tome, već o snu govori sveobuhvatno, od poetske slike do distopijske parabole.
Kustoskinja izložbe: Ana Filipović
Žarko Aleksić (1985, Knjaževac) radi u različitim medijima integrišući iskustvo, fotografiju, video, instalaciju i performativnost. Njegova postdisciplinarna umetnička praksa zasniva se na ispitivanju svesti, mentalne obrade i veštačke inteligencije: u vezi sa društveno-političkim problemima kognitivnog kapitalizma i sticanja znanja, obrazovanja, dematerijalizovanog rada i nadzornog kapitalizma, kao i razradom obrade podataka kao što su biomarkeri i korelacioni podaci prikupljeni pomoću naučnih mernih uređaja i društvenih mreža. Žarko je izlagao na brojnim samostalnim i grupnim izložbama u Srbiji i inostranstvu. Trenutno predaje na Odseku za Nove Medije Fakulteta Likovnih umetnosti u Beogradu.
Ana Filipović (Beograd, 1998) završila je master studije na Odeljenju za istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde trenutno pohađa doktorske studije i radi kao istraživač- pripravnik pri Institutu za istoriju umetnosti. Kritičarka je portala “Filmoskopija” i saradnica nekoliko domaćih i međunarodnih filmskih festivala, među kojima i Festivala autorskog filma. U proteklih nekoliko godina sticala je praksu u nekim od najznačajnijih institucija kulture u Srbiji i doprinela realizaciji većeg broja izložbi savremene umetnosti. Autorka je više naučnih radova i stručnih tekstova. Saradnica je Centra za Američke studije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Primarna oblast njenog interesovanja tiče se višestrukih odnosa filmskog medija i moderne umetnosti, odnosno savremenih umetničkih praksi.
