second chance ili ŽENA KOSE BOJE MOKA KAFE

SECOND CHANCE
Umetnik Aleksandar Rakezić u projektu pod nazivom Second chance, problematizuje i kritikuje prakse kozmetičke industrije i masovnih medija koji decenijama unazad promovišu idealističku viziju ljudskog tela i načina života. Lepota i njeni standardi imali su kroz istoriju razne forme i drugačije poimanje, a propadljivost ljudskog tela i smrt kao koncept često je obrađivana tema u svim sferama umetnosti.

Serija od dvanaest objekata predstavlja mimetičku reprodukciju tiraža kutija farbi za kosu pod imenom Popart. Svaka od kutija manuelno je oslikana kako bi oponirala brzoj i mehaničkoj proizvodnji. Umetnik se koristi tradicionalnim slikarskim pristupom se kako bi se motiv koji je lišen svake umetničke vrednosti (farba za kosu) reinterpretirao kao objekat sa aurom. Publika je pozvana da detaljno analizira svaki segment izloženih objekata, da oko njih obilazi i obraća pažnju na tehničku izradu motiva. Rakezić kreira hibridnu atmosferu u kojoj vlada paradoks.

Objekti kojima u svakodnevnim aktivnostima ne pridodajemo značaj već služe samo kao puka ambalaža na koju se reprodukuje sadržaj primamljiv ljudskom oku i marketinški prilagođen da privuče pažnju, sada postoje fokalna tačka, a umetnik nas ”tera” da analiziramo i suočimo se sa stvarnošću sopstvenog okruženja. Lepa lica sa reklama i proizvoda postaju oličenje kapitalističkog sistema i industrija koje za cilj imaju isključivo uvećavanje kapitala što ostvaraju kroz manipulisanje ljudskim strahom od starenja i smrti i promovisanja nezdravih obrazaca poput očuvanje večne mladosti i lepote. U svojoj dosadašnjoj praksi Aleksandar Rakezić bavio se temama masovnih medija u njihovog uticaja na savremeni društveni poredak, konceptom idealizacije, propitivanjem termina umetnička i neumetnička slika, kao i fenomenom slike i njenim varijacijama i transformacijama kroz istoriju.

ŽENA KOSE BOJE MOKA KAFE
Razmišljajući o kosi i o smrti

Ima par godina kako sam, u toku regularnog ćaskanja sa majkom, shvatio da se ona pomirila sa činjenicom da joj kosa sve više i brže sedi. Bila je rekla nešto poput, ma ne vredi sad mi se sve više primećuju sede, tako ti to ide. Izolovano od tog trenutka, ali svakako i dalje pod okriljem istog krova kuće u kojoj sam rođen i u koju već više od deceniju dolazim kao gost, dok sam prao zube u kupatilu, dugo sam posmatrao kao u reels snimak kutiju farbe za kosu. Brend se zvao Gloss, a edicija POPART. Najviše me je privukla zlatna kapljica prikazana na kutiji. Ta kapljica je u isto vreme izgledala i perverzno i sveto. Žena na prednjoj strani ambalaže bila je brineta, ton boje kose se zvao moka kafa i u tu boju se farbala moja majka. Koliko god da sam bio obuzet tim prizorom i tom kutijom farbe za kosu kao uljezom među ostalim stvarima u kupatilu, nisam se dovoljno povezivao sa tom slikom da bih se upustio u problematizaciju njenog reprodukovanja.

Godinu dana kasnije sam, pak, došavši na isto mesto, osetio da sam povezan sa tim objektom. Kao da sam se navikao na pogled žene kose boje moka kafe. Tako je započeo ciklus Second Chance koji sam radio tokom četvoromesečnog boravka na Cetinju.
Uz veliku svesnost da farbe za kosu ne služe samo da prekriju sede već i da, just for fashion, menjaju boje kose, ipak sve aspiracije usmeravam ka više baroknom kontekstu spomenutog kozmetičkog proizvoda. Kroz mnoge moje radove se može ustanoviti da se ipak više bavim prolaznošču vremena nego temom identiteta. Prolaznost, pozornost i fragilnost objekata i slika oko nas se manifestuju i kroz serije objekata, slika i instalacija u
mojoj umetničkoj praksi. Prvi objekti koje sam pravio bili su od gipsa, oslikavao sam ih tako da liče na kutije žalfije, urmi, bombona itd ali su bili jako krti i krhki i bivali bi lako oštećeni. Na tim prvim objektima, vreme i prostor grebali su iluziju koju sam strpljivo oslikavao i tako se nametali kao dva pobednika u ovom meču. Novi objekti su od akrilne smole, sintetičkog materijala koji je mnogo otporniji od gipsa što čini ovu seriju iluzija uspelijom jer joj prolaznost vremena i promena prostora malo šta mogu. Sve ovo je ispričano jer sam krenuo od skoro da razmišljam o šutu, građevinskom otpadu, kao višku koji je lišen potencijala (čitaj života) i time predstavlja neku vrstu mrtve tačke. On ostaje kao neupotrebljivi produkt koji nastaje građenjem sistema i konstrukcija za življenje. Taj šut nastao izgradnjom zgrade je samo razglednica iz budućnosti koja prikazuje kako će i ta zgrada jednom izgledati nakon što je vreme zdrobi. Ukoliko bismo uporedili poroznost građevinskog materijala sa fragilnošću ljudske kose, onda bismo farbu sa kosu interpretirali kao sredstvo za reparaciju ili sanaciju tragova propadanja. Otuda su ova dva činioca ključni materijalni nosioci izložbe.
Nematerijalni činilac koji postavku pretvara u ambijent su glasovne poruke koje su zabeleška intervjua napravljenog sa frizerom za poznate – Stevanom Rules. Stevanu su bila postavljena pitanja vezana za širi i uži kontekst u okviru kog se motiv farbe za kosu može sagledati. Osoba koja govori nije fizički prisutna, ali njegov glas, misli, iskustva prožimaju ambijent i poput nervnog sistema animira fizičke delove izložbe u jezovitu celinu.
Izložba Second Chance ili Žena kose boje moka kafe je hibridna konstrukcija koja koristi potencijale gradivnih elemenata, lična iskustva i mimezis da progovori o čovekovom pokušaju da kroz estetizaciju pomiri sebe sa prolaznošću.