Moj tata se zove Željko Mitrović. Svaki put kad bismo stali na nekoj granici razmijenio bi osmijeh, ili neku meni vec predvidljivu šalu sa policajcem. Njegov identitet sam ponekad koristila da zadivim i da uživam u toj laži. Ali i istini. Traje samo par sekundi dok ne priznam, ali tih par sekundi letim bespilotnom letjelicom do Pariza jedući samo deluxe zalogaje pripremljene od strane Jean-Jacques Philippea sa rupicom na bradi. Ipak, samo sam jedna obična studentkinja iz šestočlane porodice koja ide na more u Malu Dubu i jede suve šljive kad nema ništa slatko. Živim život čovjeka koji korača, jedem burek i papir je masan, tražim parking, pijem kafu…a onda na stolu, u časi vode, vidim da nesto blista kao da nije sa ovog svijeta. Takve prizore bilježim telefonom, želeći da bar malo produžim trenutak koji je bio tako magičan. Kroz apstraktne forme i neočekivane perspektive otvaram prostor za različite interpretacije. Kamerom mobilnog telefona, sama i na putu, bilježim poetične kadrove življenja. Kad uronim duboko u stvarnost ona postaje nestvarna. Nekad je i nestvarno ružna, kada sam daleko od kuće, usamljena, kada slažem majice za 11 dolara po satu, kada živim u skučenom, tuđem smještaju. Kada ne pripadam.
Galina Mitrović
07 – 26. jul 2023.
