Aljeks

Oponašanje određenih ljudskih obrazaca ponašanja na internetu ne garantuje da je osoba iza profila zaista stvarna. Kiborzi i različiti oblici veštačke inteligencije dominiraju prostorima na internetu. Čini se da potreba za realnim svetom i pravim licem, za sopstvom, opipljivim i materijalnim bićima i stvarima postaje sve veća. U ovakvom narativu nameće se pitanje Šta je realan svet? Činjenica je da više nismo u mogućnosti da zamislimo život oflajn. Onlajn život, ne samo što je svakodnevica za svakoga od nas, već postaje i mesto našeg prirodnog habitusa, mesto gde se osećamo slobodno, neograničeno, mahom necenzurisano i gde nam je dozvoljeno da budemo bilo ko. Da li je to zaista naša stvarnost? Možemo li da izaberemo jedan od mnogih avatara i predstavljamo se kao on? Da li je moguće kreirati vlastiti identiet na internetu, a da on ne bude lažna slika izmaštanog idealnog života koji sebi priželjkujemo ili pak ironičan komentar na razumevanje složenosti ovakvog diskursa kroz namerno kreiranje karaktera izuzetno prijemčivih internet kulturi. Bilo kako bilo naš trag je neizbrisiv i večan u moru beskonačnih kodova na mreži. Aleksa Jovanović koristi svoj virtuelni alter ego kako bi saopštio kompleksan niz emocija, dešavanja, fenomena i socijalnih i političkih stega. U ovoj seriji radova nailazimo na repeticiju motiva ljudskog lica prikazanog uglavnom frontalno uz upotrebu artificijelnih boja koje su opozitne prirodnom izgledu ljudske kože. Izrazi lica na autoportretima i portretima podjednako su izveštačeni kao i boje na njima što im daje dozu zamrznutosti i nejasnosti pri identifikovanju emocija koje ona nose. Uglavnom se radi o nasmejanim, namrštenim ili tužnim ekspresijama, ali to su kategorije u koje je najlakše na prvi pogled smestiti predstavljena osećanja. Nasmejani likovi odišu jezom i ubrzo postaje sve teže napraviti distinkciju između zadovoljstva,šoka,straha, histerije ili zlobe. Umetnik kreira nešto propadljivo, nešto što je moguće fizički uništiti, što nije zauvek zapisano u otiscima na internetu. Ova dela oličenje su maski koje nosimo u onlajn predstavljanju ali i u direktnoj i neposrednoj međuljudskoj komunikaciji. Jedina jasna podela na celine među ovim radovima moguća je između autoportreta i portreta živih ljudi i sa druge strane onih koji to više nisu. Aleksa je portrete umrlih stvarao posmatrajući slike na internetu, nepoznatih preminulih u različitim, većinom brutalnim i eksplicitnim, okolnostima. Razlika između ove dve celine vidljiva je u svim aspektima : sivi i tamniji tonovi koji preovladavaju na predstavama mrtvih suprotstavljeni su jarkim i “živim” bojama na živim likovima, izrazi lica pokojnika oslobođeni su maski (društvenih ili sopstvenih), oni su potpuno stvarni jer je to jedino što im preostaje. Propadljivost, zaborav, smrt i prolaznost elementi su koji povezuju obe celine ove serije slika bez ramova, na papiru sa grubim pastuoznim namazima boja koje osciliraju između tradicionalne funkcije oslikavanja ljudskog lika i njegovog savremenog pandana čije postojanje je uslovljeno socijalnim mrežama. Umetnik ne bi mogao tako lako da pristupi fotografijama njemu nepoznatih mrtvih ljudi bez savremenih alata interneta koji baštini i u isto vreme čini dostupnim svaki segment ljudskog života, pa i onoga nakon njega. Smrt na internetu okrutna je, neretko senzacionalistički predstavljena i prepuna sadržaja koji nije neophodan. Tragedije, nesreće, zločini i ljudska tela u tim ambijentima na jedan klik su od svih nas. Čini se kao da i mrtvi moramo igrati ulogu, biti pod maskom ili na poziciji alter ega kako bismo zaštitili svoje telo i um. Aleksa kritički pristupa ovom fenomenu i sve svoje likove (mrtve ili žive, ali i sebe) na neki način oslobađa tako što im daje individualni prostor, što se posebno vidi u animaciji koja je lišena detalja i u kojoj, sada već dobro poznata lica, kooegzistiraju u nedefinisanom, možda i nepostojećem ambijentu. Oni dobijaju drugu dimenziju, nisu više samo nepomične I pomalo sablsne figure na zidovima već učesnici besciljnih radnji koje se iznova i iznova ponavljaju u ovom radu koji za cilj ima da suptilno postavlja retoričko pitanje : Da li naše pravo lice uopšte postoji?

Tekst za izložbu ”Aljeks” napisala je kustoskinja i istoričarka umjetnosti Bojana Jovanović