„Hoćeš da budeš mučenik?“ upitao je Gejb, podižući obrve.
„Valjda. Da, zapravo. Tako nešto.“
„Sajruse,“ reče Gejb uz osmeh, „ti ne umeš ni sopstveni prljav veš da opereš.“ Klimnuo je glavom ka Sajrusovoj majici, izgužvanoj i isprskanoj flekama od kafe oko kragne. „Misliš da ćeš moći da opašeš bombu oko grudi i ušetaš u kafić?“
„Mučenik!”, Kave Akbar
Deo dijaloga, izdvojen iz romana „Mučenik!”, vratio me je na razgovor sa umetnicom koja je, aludirajući na svoj rad „Radije bih umrla nego zgrešila”, ironično govorila o kompleksima mučeništva, stavljajući svoje lice u kontekst Jovanke Orleanke. U razgovoru o radu izgovara: „Od sebe pravimo velike žrtve. Daleko si od Jovane Orleanke; nisi na lomači, ovo je jutjub vatrica”.
U pristupu punom humora, lake egzekucije, ironije i vešte reprezentacije modela samoprezira, Jana Jovašević postavlja pregršt pitanja o svakodnevnim preopterećenjima, kompleksu stradanja i ruminaciji, kao i o artificijalnim metodama otpora koje se nalaze i u našem svakodnevnom životu.
Jovaševićeva operiše samokritikom koja je istovremeno alat i tema ove izložbe. Kroz lakoću koja nije eskapizam, već svesna strategija suočavanja sa generacijskim rigidnostima i socijalnim konvencijama u kojima učestvujemo, često protiv vlastite volje, radovi funkcionišu kao autoportreti koji se deseksualizuju, izlažu i ismevaju, praveći od sopstvenog lica plod zabrane, objekat pljuvanja ili heroinu čije je stradanje komično neadekvatno.
U radu „Radije bih umrla nego zgrešila”, umetnica sebe postavlja u kontekst Jovanke Orleanke, heroine koja je donosila velike, dramatične odluke za slobodu i prava, nasuprot savremenom paralisanju mikro-odlukama koje karakteriše naše društvo. Koliko smo prestravljeni od samih sebe? Koliko intelektualizujemo do te mere da nas to sprečava u delovanju? Jovaševićeva poentira da od sebe pravimo mučenike u situacijama koje su daleko od lomače, najčešće je to performans stradanja, samosažaljenje obavijeno u estetiku otpora. Audre Lord u svom delu „A Burst of Light” započinje nešto što će danas postati koncept samo-nege, izvitoperen i komodifikovan u odnosu na svoj inicijalni kontekst. „Briga o sebi nije ugađanje sebi; to je samoočuvanje, a ono predstavlja čin političke borbe.” Danas, ova ideja, koja se prvobitno vezivala za tehnike otpora kako zajednice, tako i pojedinaca, u staranju o sebi kao prkosnom činu protiv kapitalističkog pritiska koji od nas zahteva konstantnu produktivnost, postala je deo „časti se!” kulture. Kupovinom maske za lice i puštanjem lofi hiphop beat-ova generisanih veštačkom inteligencijom pored videa vatre, pokušavamo da smirimo uznemireni nervni sistem, time što dajemo vreme i novac nehumanim modelima koji su nas u to stanje doveli.
Jovaševićeva u svom radu „Radije bih umrla nego zgrešila” bira sliku poznate mučenice Jovane Orleanke i stavlja je u jukstapoziciju sa videom vatre iz kamina, stvarajući dvojaku asocijaciju na njeno tragično stradanje, ali i na umetničin portret infiltriran u tu situaciju, gde nema dramatičnog fizičkog stradanja, već samo nemogućnost oblikovana savremenošću. Umetnica ne bira smirivanje kroz lo-fi estetiku ili minimalizam, već kroz artificijelnost slika generisanih putem veštačke inteligencije koje sugerišu smiraj, ali ga zapravo nikada ne dostižu. Tu se otkriva još jedan sloj ironije: čak i kada tražimo utehu, biramo simulaciju umesto zajednice.
Jovanka Orleanka, kao i druge osveštane Device Mučenice, Sveta Agata, Sveta Lucija, Sveta Barbara, koje su više volele čednost i smrt nego živote ispunjene bogatstvom i seksom, paradoksalno su viđene kao jedne od najseksepilnijih žena tokom srednjeg veka, jer su bile lepe i otporne prema telesnosti. Ova konfuzna pozicija, koja istovremeno predstavlja objekt želje i simbol odricanja, uklapa se u umetničin koncept gde sebe deseksualizuje dok svoj lik stavlja u poziciju mučenice. Međutim, za razliku od srednjovekovnih svetica, njena “lomača” je digitalna simulacija, a njen “mučenički čin” predstavlja ironičnu posmatračku poziciju prema sopstvenom teatru stradanja, koja kulminira porukom „radije bih umrla nego zgrešila.” Ova izjava, s jedne strane, validira arhetip device mučenice, a s druge aludira na današnji strah od greške kroz prerazmišljanje, što dovodi do nemogućnosti delanja.
U instalaciji „Tree of Knowledge,” umetnica nastavlja ovaj dijalog sa ženskim telom kao mestom greha, iskušenja i kazne. Nasleđujući dugu tradiciju u kojoj je lepota bila sinonim za vrlinu, Jovaševićeva gradi instalaciju koja tu logiku obesmišljava. „Pošto je priroda bila shvaćena kao božanska, oni koji su bili najsvetiji i stoga najbliži Bogu bili su takođe u harmoniji sa prirodom. Prema tome, bili su nužno lepi”. U ovoj logici, slike pre-pale Eve bile su portreti najlepše žene koja je mogla postojati.
Jovaševićeva preuzima ovu ikonografiju, ali je pretvara u parodiju: jabuke nose njeno sopstveno lice, ali nisu plodovi harmonije, već plodovi koji su sami popadali i ostali neubrani. Umesto idealizovane Eve koja stoji na pragu greha, dobijamo multiplikovane verzije umetničinog lica, ne kao lepotu prema kojoj se sve druge lepote mogu meriti, dok je naravno gola, već kao odbačeni plodovi.
Ova deseksualizacija je politički čin, upravo zato što je skoro uvek bilo u redu prikazati Evu golom i u crkvenom kontekstu, dok je kontrola nad ženskim telom uvek bila posredovana kroz estetiku i religiju. Stavljajući svoj odliv, svoju sliku, svoj lik u prostor instalacije umesto svog tela, ona zadržava kontrolu nad narativom, ali istovremeno priznaje da se objektivizacija ne može potpuno izbeći, čak ni u telesnom odsustvu. Umetnica svesno izbegava performans u klasičnom smislu jer prisustvo tela neizbežno vodi objektivizaciji. Umesto toga, ona stavlja reprezentaciju lika u situacije u kojima bi inače bilo živo telo, čime neizbežno kontroliše primarne asocijacije i interpretaciju rada. Procesualnost njenog rada ne dolazi iz konceptualne strogosti, već iz potrebe da se materijalizuje ono što inače ostaje u zoni nelagode, ona prijatno-neprijatna teritorija gde se istovremeno pljuje na sebe i gradi narativ o sebi.
Rad „Tree of Knowledge”, nastao u kolaboraciji sa Katarinom Bošković, dodatno usložnjava ove teme kroz pitanje autorstva i kolektivne kreacije. Jabuke sa licem umetnice, zmija-falus kao kruna monumentalne parodije, artificijalni materijali koji naglašavaju kontekst i uslove u kojima umetnica stvara, sve to govori o pozicioniranju u savremenom sistemu umetnosti, ali i o tome kako se transgresija sama po sebi može pokazati kontingentnom, slučajnom, čak i komičnom.
U sklopu izložbe “Radije bih umrla nego zgrešila,” radovi Jane Jovašević ne nude katarzu; umesto toga, postavljaju nam pitanje u kojoj meri naši mehanizmi odbrane služe zaštiti, a u kojoj nas parališu. Koliko se otpor razlikuje od rigidnih konvencija protiv kojih se borimo? I najvažnije, da li si spreman/a da se smeješ samom/samoj sebi, ili još uvek misliš da si na lomači?
Upravo u toj neizvesnosti, u prostoru između samoprezira i samoironije, između paralisanosti i delanja, između Eve pre pada i Eve nakon, Jovaševićeva gradi svoj rad, koristeći jeftine materijale, vidljive šavove, odlivke vlastitog lica i simulacije smirenosti. Jer ako već ne možemo izbeći stradanje, možemo barem prestati da ga shvatamo toliko ozbiljno. Možemo prepoznati da su naši grehovi mali, naše lomače digitalne, a naše mučeništvo dobrovoljno. Jovaševićeva nam ne nudi refrigerijum, već humor kao način preživljavanja, lakoću kao otpor, i jabuku koja nije zabranjena, već možda… nepotrebna.
Tekst: Jovana Trifuljesko
Jana Jovašević (1995, Ivanjica) završila je osnovne (2022) i master studije (2024) na Vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti u Beogradu, gde trenutno pohađa doktorske umetničke studije. Tokom
2023–2024. studirala je na Nacionalnoj visokoj školi lepih umetnosti u Parizu kroz Erasmus+ program. Dobitnica je Nagrade Vajar Vladeta Petrić početkom 2025. godine. Njene skorašnje izložbe uključuju Palimpsesti (Galerija 73, Beograd, 2024), Seks i politika (BL Art Festival, Banja Luka, 2024), Pseudosenke (U10, Beograd, 2024) i Stavovi i forme (Muzej savremene umetnosti Vojvodine, Novi Sad, 2023). Godine 2023. predstavila je i samostalne izložbe Zadovoljština (Galerija Kornjača, Beograd) i Pleasure is All Mine (Šok zadruga, Novi Sad), kao i učešće na izložbama Playground (Earl Lu Gallery, Singapur), Plava izložba (Muzej savremene umetnosti, Beograd) i Masterpieces V (U10, Beograd). Učestvovala je i na više studentskih izložbi u Domu omladine Beograda, a izlagala je i na velikim manifestacijama poput Vajari Srbije (Paviljon Cvijeta Zuzorić, 2022). Njene rane izložbe uključuju Festum21 (SKC, Beograd, 2021) i Prvi put izlažem (Kuća Jevrema Grujića, 2021). Učestvovala je na međunarodnoj rezidenciji Tropical Lab 17 na LASALLE College of the Arts u Singapuru 2023. Od 2024. godine članica je Umetničkog kolektiva U10 u Beogradu. Od 2025. zaposlena je kao istraživačica- pripravnica na Vajarskom odseku Fakulteta likovnih umetnosti.
