Mojim utrnulim prstima, karminom, crtam tektonske poremećaje,
Planiram distorzije, bojim crne rupe,
Po kojima ce plesati armija žena kao ja.
Čije ruke isto tako trnu, čija tela plaču pesme,
Vodeći ratove u sopstvenim telima.
Umetnica Nađa Kračunović humorom, autoteorijom, performansom i višeglasjem saziva ’’armiju žena kao ja’’ u proces obeležen hroničnim stanjima tela koje poslednje tri godine informiše multipla skleroza (MS). Mreža umetničkih zabeleški poziva na individualno i kolektivno promišljanje feminizovanog emotivnog rada (učinjenog) nevidljivim za svakodnevne odnose, društvo i sistem.
Neretko trivijalizovano pitanje kako si/smo? iziskuje automatizovane odgovore koje nam na svakodnevnom nivou ograničavaju razumevanje sebe i mogućeg sveta. Postajanje jedinkom i mnoštvom nije uvek dobrodošlo, jer nas ukalupljivanje u uloge, singularne identitete i pozicije čini dostupnijim poljima ekstrakcije. Upravo jedna od ključnih uloga umetnosti je da te granice pomera, preispituje i provocira. Da bi to činila ona ne mora biti megalomanska, precizna, kanonski zadovoljavajuća, naprotiv. Njena transformativna snaga se javlja u titrajima, neuronskim preskakanjima, suočavanjima sa izvorima otpora neminovnoj promeni.
Žena-pauk, žena-igla, žena kojoj gori glava. Umetničke metode postaju strategije preživaljavanja i življenja, centrirajući telo kao ranjenog pripovedača/icu. Nađa koristi humor kao ključni alat za prevođenje simptoma u fiktivne karaktere, poput umora, histerije, trnjenja, glavobolje i mučnine. Telo koje odstupa od normativne funkcionalnosti biva proglašeno pogrešnim i neadekvatnim, postaje živa arhiva u kojoj titraju “kolonijalne enklave moći”. Tu se otvara i pitanje pripadnosti/ posedovanja tela, nametnutog pristanka na odnos u relaciji pacijentkinja – medicinski radnik/ca – medicinski sistem.
Ove dinamike Nađa razigrano prevodi u svojim radovima Hronične superpozicije i Vidi ti nju!. (..hrani je nemačka fondacija, sviđa joj se svaka ovacija, doktori ne znaju je l’ ovulacija il’ nacija?) Crteži na uputima za specijalističke preglede, poezija, intervencije na fotografijama iz pasoša korišćene za imigraciju u Nemačku, ispletene skulpture pauka, gipsane kosti i kičma, i govor postaju katarzično višeglasije tela u ćelijskoj, telesnoj, društvenoj i političkoj tranziciji.
Dehumanized lives, Immigrant wives
Medical workers, Bodies with a price,
I stand here for you, speaking my broken tongues.
Repeticijom, alteracijama, i umnožavanjem uloga i pozicija umetnica rastače kalupe u koje nas patrijarhat i kapitalizam svakodnevno sabijaju. Ona poziva na transformaciju (unutrašnjih) opresivnih glasova u radoznalost koja nam drži prostor za dublje osluškivanje ka izlazu. Tako nam i Pol Presijado (Ja sam to čudovište koje vam se obraća) poručuje: “Bilo ko od vas, ko bi se usudio da zaroni u kaledioskop sopstvene želje i sopstvenog tela, u svoj rezervoar nervne napetosti, u vlastito pamćenje, mogao bi u sebi da pronadje okrepljujuće uzbudjenje, slobodnu energiju koja nagoni da živimo drugačije, da se menjamo da budemo drugačiji, da budemo, takoreći, radikalno živi.”
Tekst: Nataša Prljević
Nađa Kračunović (1996, Beograd, Srbija) je interdisciplinarna umetnica koja živi i radi u Berlinu. Njena umetnička praksa obuhvata glas, performans, crtež i tekst kroz koje istražuje biopolitičke prakse roda, bolesti, i državljanstva, kao i svakodnevne socijalne odnose. Kao strategije preživljavanja, radovi nastaju iz grla žene, ličnih dnevnika, intimnih susreta, medicinskih izveštaja, i fikcije.
Internacionalna izlagačka i izvođačka praksa uključuju Muzej savremene umetnosti u Skoplju, Documenta 15 u Kassel-u, i Kunstsammlungen Chemnitz. Učestvovala je na brojnim rezidencijama, uključujući CRL – Central Elétrica (Porto, Portugal), DAAD Heritage for Communities (Luksor, Egipat) i Freie Radikale pri Floating University (Berlin, Nemačka). Dobitnica je više umetničkih stipendija i programa mobilnosti.
U svojoj pedagoškoj i mentorskoj praksi radi u oblasti glasa, performansa i umetničkih strategija; vodi dugogodišnju radionicu How to Perform a Scream?, u kojoj glas postaje alat otpora, oslobađanja i kolektivne imaginacije. Suosnivačica je mobilnog multimedijalnog instituta Crying Classroom i članica interdisciplinarnog ansambla Don’t Worry, It’s Out of Control.
Nataša Prljević je interdisciplinarna umetnica, radnica u kulturi i organizatorka. Putem kolaborativne i kolektivne feminističke prakse fokusira se na ulogu umetnosti u razvoju kolektivne imaginacije, transformativne pedagogije i pravde. Neguje kolaž i višeglasje, razvijajući razne modalite i medije u svoj umetnički, kustoski i mentorsku rad.
Obrazovanje i radno iskustvo stekla je u Srbiji, SAD-u i Meksiku. Predavala je na New School/Parsons School of Art and Design, Brooklyn College, i University of Michigan, Ann Arbor u toku master studija. Radila je kao izvršna asistentkinja i kustoskinja na umetničkom rezidencijalnom programu Residency Unlimited u Njujorku (2016-2019). Inicijatorka je transnacionalne platforme HEKLER koja se fokusira na kolektivno propitivanje gostoprimstva i konflikta, i deo organizacionog tima sastajališta Četiri vode u Ljubanjama, koje je inicirala Jelena Prljević.
http://www.natasaprljevic.com/
